U svim vidovima varaličarenja u kojima se koriste džig i vorm udice, na koje se montiraju mamci od meke gume ili silikona, suočavamo se sa problemom provlačenja mamca kroz vodenu vegetaci ju i pored ili preko granja, panjeva, potopljenih stabala itd. Naime, nezaštićena udica lako zapinje za takve prepreke ili naprosto pokupi rastinje, koje pokvari rad varalice ili prekrije udicu, pa riba, ako i udari, ne može da se zakači. S druge strane, štitnici omogućavaju da džig plasiramo tamo gde klasična montaža, bez zaštite ne prolazi, tj. na mesta koja većina ribolovaca izbegava, iako se zna da baš krš najčešće krije ribu, uključujući i krupnu, koja posebno rado bira pozicije na kojima je ne uznemiravaju previše. 
Neka od tih rešenja su efikasnija za panjeve, druga za travu, treća za kamen itd. Isto tako, ne odgovaraju sve podjednako svakom ribolovcu, pa skoro svako od onih koji ih koriste neku radije koristi, najčešće zato što sa njom ima veći procenat realizovanih udaraca nego sa drugima. Ponuda tzv. nezakačivih (ili u bukvalnom prevodu “bezbiljnih, eng. weedless”) udica je sve veća, ali one i dalje nisu svima dostupne, niti se mogu pronaći u svim varijantama veličina i oblika koji ribolovcima mogu zatrebati, a ni cena im nije uvek pristupačna, pogotovo kada se peca na terenima na kojima se i varalice sa zaštićenim udicama mnogo kidaju. Zato se mnogi ribolovci snalaze i pribegavaju improvizovanim rešenjima, koja su znatno jeftinija od kupovnih, a u velikoj meri smanjuju kačenje vodenog rastinja za udice ili zapinjanje za prepreke, koje itekako može da oteža ribolov, posebno na stajaćim i sporotekućim vodama i u najtoplijem delu godine, koji upravo počinje i donosi bujanje vodenog rastinja. Svim štitnicima zajedničko je to da treba da na minimum svedu mogučnost da udica dođe u kontakt sa bilo čim osim sa ribljim čeljustima, a da se u njih zabodu što bolje, kako bismo mogli da zamorimo i izvadimo. ribu. Ovoga puta nećemo se baviti načinima montaže koji uključuju sakrivanje vrha udice i dela luka u telu varalice, već ćemo predstaviti samo rešenja koja uključuju neku vrstu štitnika. On može biti integralni deo tela varalice, i to izliven u postupku pravljenja mamca ili dobijen zasecanjem leđa varalice i zabadanjem vrha u taj podvrnuti deo. Pridodatih štitinika ima više vrsta, a mi ćemo ukratko predstaviti neke od najpopularnijih i najefikasnijih.
GUMICA. Dobar štitnik možemo napraviti i od običnih gumica za tegle, ali još su bolje one nešto šire i napravljene od žilavije gume. 
Gumicu možemo preseći, pa jedan kraj vezati ispod ušice udice (tako da nakon vezivanja udice za strunu ili kačenja za kopču varalica može neometano da radi u toj tački), zategnuti je prema vrhu, nabiti je na njega tako da kontra-kuka izviri, pa okrenuti gumicu tako da stoji preko vrha udice, koji potom malo (2-3 mm) zabijemo u gumu, radi dodatnog smanjenja rizika od zapinjanja za prepreku. Ako odaberemo gumu odgovarajuće širine i prečnika, ovaj štitnik je vrlo efikasan, a daje nam solidne šanse da zakačimo ribu koja zagrize varalicu, a jedina (uslovna) veća mana mu je to što je prilično uočljiv, pogotovo u bistroj vodí (mada nema ozbiljnih dokaza da tó grabljivicama smeta). Drugi način pravljenja štitnika od gumice je da nađemo neku odgovarajuće dužine, koju nećemo seći, već celu vezati ispod okceta udice, pa uvrnuti oko njene ose i onda zakačiti za vrh, tako ga sakrivajući (slika dole, sa belom gumicom). Ovakav štitnik takođe pruža odličnu zaštitu, ali i nešto manji procenat realizacije, jer je ni najjača kontra ne garantuje sa stopostotnom sigurnošću da će se udica osloboditi i ubosti ribu.
PLASTIČNI »>LASTIN REP«. O ovom štitniku pisao je pre nekoliko brojeva vrsni i iskusni varaličar Dragan Radojević Dunav, koji je ovo rešenje i smislio. Od plastične flaše od vode ili gaziranih pića (ili sličnog materijala debljine oko 0,5 mm) iseče se pravougaonik dimenzija približno 10 x 1 cm, na čijem se jednom kraju zumbom probuši otvor dovoljnog promera da štitnik navučemo na olovnu »kragnu«< džig glave (sa koje smo prethodno skinuli olovnu >>kontra-kuku«<, ako je ima), oko koje se on sme okrenuti samo pod jačom silom. Zatim na udicu navučemo varalicu, pa okrenemo štitnik tako da bude sa gornje strane udice i savijemo ga tako da bude iznad vrha, pa odsečemo eventualni višak i rasečemo kraj u oblik latiničnog slova »V«<, tj. lastinog repa. Važno je pronaći materijal koji ima odgovarajući savitljivost ni preveliku ni premalu i u skladu sa tim saviti štitnik tako da ne bude ni predaleko od udice ali ni preblizu. Treba imati u vidu da on obezbeđuje zaštitu od gužvi najlona i ribarskih kanapa od pokidanih mreža, zatim sajli, granja i slično, dok ne sprečava gomilanje vlaknastog bilja na varalici niti njeno zapadanje među kamenje, ali je ukupno uzev za većinu terena na kojima se lovi smuđ veoma dobar. I njegovu boju možemo birati prema nahođenju.
Kontriranje pri ribolovu varalicama sa štitnikom tim je efikasnije što je štap kojim pecamo brži i oštriji. Ali, neophodno je i da budemo maksimalno skoncentirani na dešavanja pod vodom, kako bi i kontra bila pravovremena, a pri tom je važno i da ribolovac bude »>lake ruke<< i da ume da proceni kada treba reagovati, jer prekomerna sila uložena u reakciju nakon >>češkanja i kuckanja«< džiga u prepreku često za posledicu ima oslobađanje vrha udice i kačenje za prepreku koju smo želeli da izbegnemo, što može lako rezultirati gubitkom varalice ili kvarenjem mesta.
Naravno, sve je to lako napisati, ali nije jednostavno sprovesti u delo ukoliko ribolovac nema istančani osećaj za kontriranje i podizanje odnosno spuštanje džiga, koji dolazi sa iskustvom. Ako džig sa štitnikom udari u prepreku i zastane, često ćemo ga osloboditi samim olabavljivanjem strune i to treba prvo probati, dok će, nasuprot tome, nervozno i snažno cimanje, kom često u takvoj situaciji pribegavaju neiskusni ribolovci i onih slabijih živaca, samo zabiti udicu u prepreku i tako na minimum svesti šanse da varalicu oslobodimo i izvadimo.
BUŽIR. Izolacija sa žice, koja ostaje nakon >>blankiranja« može se upotrebiti za pravljenje vrlo funkcionalnog štitnika. 
Ona može biti mekana i savitljiva ili tvrda i prilično kruta, bliža silikonu ili tvrđoj i krtijoj plastici. Ova druga se lakše oblikuje plamenom i zadržava formu poprimljenu nakon zagrevanja, a ova prva (»silikonska«) trpi veće temperature. Bilo koji od tih materijala da koristimo, početak izrade ovog štitnika je isti prednji kraj bužira zarežemo u dužini od 5-8 mm i probušimo, a potom kroz njega provučemo okce džig udice (kao što glavu provlačimo kroz otvor džempera ili majice). Taj otvor treba da bude toliki da štitnik možemo da nataknemo na okce, a da se on nakon toga ne pomera oko njega. Tvrde i kruće (»plastične«) bužire vrh udice cepa znatno teže nego mekše (>>silikonske«), što je veoma važno za ovu namenu, jer štitnik od krutog bužira moramo tako montirati da pri udarcu ribe sleti (tj. spadne), sa vrha, jer bismo ga i vrlo jakom kontrom teško probili. Zato se kraj tvrdog bužira koji se natiče na udicu seče tako da ne pokriva ne više od 3 mm njenog vrha, pri čemu povratni jezičak (kontrakuka) mora biti slobodan. Mekani bužir može pokriti i veći deo vrha, ali je i kada njega koristimo preporučljivo ostaviti povratni jezičak udice slobodnim, kako dužina štitnika koju vrh treba da proseče ne bi bila prevelika. Prečnik bužira u oba slučaja treba da bude toliki da vrh u njega legne tako da ne spada ni prelako ali ni previše teško, tako da nije zgoreg imati pri ruci bužire u nekoliko promera, kako bismo mogli da odaberemo onaj najprimereniji debljini udice koja nam odgovara za konkretnu situaciju. Boja bužira može biti onakva kakva nam se sviđa. Neki vole da je neupadljiva, a potpisnik ovog priloga radije bira neku kontrastnu u odnosu na boju varalice i džig glave, jer smatra da tim kontrastom naglašava zonu gde želi da predator napadne (naravno, u predelu gde je udica). Namontirani bužir treba da je zategnut tako da i pod ne preterano jakim pritiskom prsta (kojim ćemo imitirati udarac ribe) spadne sa vrha (ako je krut) ili ga proseče (ukoliko je mekan). Ovo je jedan od boljih štitnika, jer pruža efikasnu zaštitu, uz dobar procenat realizacije napada.
MONOFIL, KLEMA Í BUŽIR. Štitnik koji čuva udicu od zakački, ali i sprečava da se na nju hvata vegetacija, možemo napraviti i od debljeg i nešto krućeg najlona ili fluorokarbona (od 0,5 mm do 1 mm, zavisno od debljine udice), jedne kleme za sajle i bužira (onog za plovak, zatim komada termobužira ili izolacije sa nekog tanjeg strujnog ili tefonskog kabla). Nakon što silikonca namontiramo na udicu, na luk do varalice navučemo bužir, odsečemo dovoljno dug komad debele monofilne strune, pa jedan kraj provučemo kroz okce udice i fiksiramo ga klemom, a drugi kraj provučemo kroz bužir, tako da štitnik ide preko vrha i luka udice i deluje kao odbojnik pri neželjenim kontaktima, a kada riba udari, pod pritiskom njenih čeljusti oslobodi udicu.
IZLIVENI ILI ISEČENI SILIKONSKI ŠTITNIK. U jednom od prethodnih brojeva Ribolova je kolega Slobodan Neševski prikazao kako on od običnog silikona lije tračice koje koristi kao štitnik,
na način vrlo sličan onom na koji se upotrebljava gumica (jedan kraj se veže za okce udice, a drugi nabije na vrh). Praktično jednako funkcionalne štitnike možemo praviti od otpadnog materijala, tj. od neupotrebljivih varalica, kojima riba od- grize rep ili i ga pokidamo ili se iskrivi tako da ga je nemoguće ispraviti. Razlika je u tome što se ovakav štitnik ne vezuje za udicu, već se za telo varalice jednim krajem zalepi (bilo zagrevanjem na plamenu ili nekim lepkom), a onda se vrh zabode u drugi kraj. Oba štitnika opisana u ovom poglavlju mogu se, kao i sledeći koji predstavljamo, koristiti za varalice montirane na džig udice, ali i za one na vorm udicama i svim ostalim jednokrakama.
ŽICA ILI KRUTA PLASTIČNA NIT. Malo više posla ima oko štitnika od elastične žice (prečnika od oko 0,5 do 0,7-0,8 mm, npr. prohromske) ili neke krute sintetičke niti (npr. od ribaće četke, metle ili od debelog fluorokarbona ili najlona). Najpre treba na jednom ili dva mesta probušiti glavu džiga blizu ušice (što potpisnik ovog teksta radi, pa ubaciti elastičnu žicu ili krutu sintetičku nit ili nekoliko njih u (svaku) rupu zaliti običnim brzosušećim lepkom, onim u gelu ili epoksidnom smolom. Ugao pod kojim štitnik stoji u odnosu na vrat udice i njegova debljina utiču na ponašanje štitnika, tj. na njegovo savijanje i otkrivanje udice. Kao što je već rečeno, nijedan štitnik nije jednako efikasan za sve situacije i ne obezbeđuje potpunu zaštitu, ali će vam onaj primeren konkretnim uslovima svakako pomoći da smanjite broj kidanja i omogućiti da lovite na teškim terenima, sa mnogo prepreka, koji po pravilu kriju najveće ribe, a većina ribolovaca ih zaobilazi u širokom luku.
Tekst i foto: Dragan Milošević
Dodatne fotografije: Vladimir Stakić, Slobodan Neševski