Njegovo ponašanje postaje potpuno logično kada razumete kako funkcioniše. On lovi onda i tamo gde ima najveću prednost – u mraku i mutnoj vodi. Studija Jokela-Määttä i saradnika (2019), objavljena u časopisu Journal of Fish Biology, upoređivala je oči smuđa, štuke, bandara itd. Rezultati su bili jasni: smuđ ima najmanje dvostruko veću osetljivost na svetlost od štuke iste veličine. Kod ribe od 50 cm, prečnik oka smuđa iznosi oko 19 mm, dok je kod štuke oko 16 mm. To zvuči kao mala razlika, ali količina svetlosti koja ulazi u oko raste sa kvadratom prečnika zenice, pa smuđevo oko samo zbog veličine prikuplja oko 40% više svetlosti, a tapetum lucidum tu prednost dodatno udvostručuje. Iza mrežnjače smuđevog oka nalazi se reflektujući sloj tkiva nazvan tapetum lucidum. Isti sloj imaju mačke, jeleni i sove. Kod riba je izuzetno redak. Tapetum funkcioniše na jednostavan, ali neverovatno efikasan način: svaki foton svetlosti koji prođe kroz mrežnjaču, a ne aktivira fotoreceptor, odbija se nazad i dobija drugu šansu. Mrežnjača bukvalno dobija dva pokušaja za svaki foton umesto jednog. Osetljivost na svetlost nije jedina adaptacija. Mrežnjača smuđa dominantno je građena od štapića – fotoreceptora specijalizovanih za vid pri slabom osvetljenju. Štapići ne razlikuju boje, ali su izuzetno osetljivi na pokret i kontrast. Ipak, smuđ nije potpuno slep za boje. Istraživanje Burkhardta i Hassina (1978), objavljeno u Vision Research, identifikovalo je dve vrste čepića u mrežnjači smuđa: one osetljive na zelenu boju (maksimalna apsorpcija oko 530 nm) i one osetljive na narandžastu (oko 605 nm). To znači da smuđ može razlikovati određene boje. Za ribolovce ovo ima praktičnu posledicu: boja varalice manje je važna od njene vibracije i načina kretanja. U uslovima slabe vidljivosti smuđ plen prvenstveno registruje preko pokreta, a ne boje. Sumrak i svitanje potvrđeni su kao periodi najveće aktivnosti. Ali ne zato što smuđ tada počinje da lovi, već zato što tada ima najveću prednost nad plenom. Telemetrijska studija Zaka i saradnika (2008), objavljena u Hydrobiologia-i, pratila je odrasle smuđeve u rečnom sistemu pomoću radio-predajnika. Rezultati su pokazali jasan dnevni obrazac: dan: duboka voda glavnog toka, sumrak: pomeranje ka plićacima, noć: priobalna zona, najbliže obali. Vrhunac aktivnosti bio je u sumrak, potvrđujući ono što ribolovci odavno znaju. Ali studija je otkrila i nešto iznenađujuće: noćni boravak u plićacima nije uvek bio povezan sa lovom. Smuđ je često prilazio obali noću radi odmora, dok se intenzivno hranjenje odvijalo tokom kratkog perioda sumraka i svitanja. Druga telemetrijska studija, koju su sproveli Poulet i saradnici (2005) u mediteranskom kanalu, potvrdila je isti obrazac: maksimalna aktivnost u sumrak, minimalna tokom noći. Oba pola pokazivala su identične ritmove.
Grafička interpretacija dosadašnjih naučnih saznanja o vidu smuđa
Nastaviće se…
Autor teksta :
Dragan Milošević
