Naglo zahlađenje i kišovito i vetrovito vreme me je definitivno usporilo. Uzevši u obzir da se nisam potpuno oporavio od povreda leđa, sa nekih, da kažem 70% snage i refleksa koje sam imao do pre par godina, ali sa sto procenata upornosti, volje i svojim iskustvom i znanjem od punih 35 godina ribolovačkog staža, uz dogovor sa drugim kolegom, rešili smo da prethodni vikend, 11. i 10. decembar provedemo na najizglednijim mestima za smuđa na Dunavu, tačnije rukavcu iza ade. Čovek koji je ceo život proveo na Dunavu i Moravi, Aleksandar Maksimović, stara škola, je nahvatao kedere prethodnih dana na kovinskoj marini, poneo svoj stari Shimano Diaflesh, prvu legendarnu seriju, dužine 2,7m i težine bacanja 50-100gr. na kome je montiran stari, dobri Ambideks.
Ne smeta njemu što on nema super stoper, a pogotovo mu ne smeta hladno i loše vreme. Teren gde idemo mi je skoro potpuno nepoznat, iako sam znao da se orijentišem, recimo u odnosu na centar grada ili glavni tok Dunava. Drugo, konfiguracija dna se menja vremenom, voda nanosi nove prepreke, odnosi stare, itd. pa zato čak i mesta koja navodno poznajemo umeju da nas iznenade. Do naselja Rit, iza kovinskog mosta, pa desno, autom treba nekih 20 minuta od moje kuće. Poneo sam dva štapa, prvi, snažniji, dužine 2,7m, i težine bacanja 30-80gr., i drugi slabiji i kraći, ali brži, tvrđi i oštriji, na 2.4m i težine bacanja 20-50 gr. Realno, to su oni modeli koji mogu poneti koliko i piše na njima, a zgodan je jer je vrlo lagan i kratak, težine oko 140 grama, sa blankom od karbona visokog modula, i ono što je meni lično važnije od težine štapa, to je odličan balans, tik iznad stope mašinice. Kako štapove dok muvam i džigujem, držim za gornji rukohvat, takav balans je „u tački“, na pravom mestu, pa mi štap lebdi u ruci. Ujutru me je iznenadilo prijatno vreme, uz dosta sunca, toplije nego prethodnih dana, ali uz malo vetra. Na Dunavu je pak vetar duvao znatno snažnije, praveći kovitlace. Pošto se dugo nismo videli, prvo smo se ispričali u čamcu, vezani uz prvo mesto gde smo hteli da probamo da li ćemo uspeti da nadmudrimo kojeg… Pričao sam mu kako je čitav potez od početka keja, gde su splavovi, pa sve do tvrđave praktično mrtav. Sećam se par godina pre nego što mi se stara povreda leđa povratila, 2017. godine, imao sam par zlatnih sezona, 2013.,2014.,2015.,2016., gde sam svake večeri prolazio vrlo dobro. Gradski kej danas jedva da po kojeg smuđarka trkača, ili na čistu sreću ili onim najupornijima koji provedu bar 5-6 sati tamo. Da ne zavaraju dan-dva u nedelji kada za veče imaš „dva u meri“, pa si sav srećan, jer kao „smuđ radi“ ili umisliš da si ti tako dobar ribolovac, pa si eto uspeo da prevariš kojeg, kada niko drugi ne može. Ne, nije tako. Situacija je alarmantna. I o tome ne pišem i ne govorim samo ja, već i druge kolege ribolovci, među kojima ima i novinara i saradnika ovog lista i ne pominje se samo Dunav. Kolega Aleksandar kaže da se sa ribom nešto čudno dešava, da migrira, da je nalazi samo na onim mestima do kojih sa obale nikako ne možeš prići, pa čak i ako si u čamcu, namučićeš se. Mi smo se uvlačili u granje koje smo savijali i lomili kako nas ne bi povredilo i da bismo mogli zabaciti a da ne zakačimo ili slomimo štap udarcem o granu. Dole je krš – kaže on.
Poneo sam i čitav arsenal šedova i tvistera, lasti, pa i po koju glavinjaru, iako nije teren za njih. Ono što je specifično za ovakva divlja mesta, neposećena, nedirana jeste da udarac imaš na prvi ili drugi zabačaj. I to bude oštar, odsečan udarac, bez mrljavljenja, jer i ti si njega iznenadio. Ni on tebe, tj. kedera serviranog „na tacni“ nije očekivao da mu prođe ispred nosa. Aleksandar je šnirao kedere zavlačivši vrh u samu kičmu (provuče vrh kroz usta kedera, okrene ga, i blago savije telo kedera i udicu probode kroz stomak do kičme). Dakle, kao kada biste šeda šnirali na vorm udicu, vrh udice ostaje u mesu, na par milimetara ispod kože kako bi nakon kontre udica probila i ubola tvrda nepca smuđa, pogotovo u većoj dubini i džig glavama koje su u proseku na ovom terenu i ovog vikenda, išle od 21 do 35 gr. Klasične džig glave su u pitanju. 
Ja sam šnirao kedera provlačeći vrh pod kožu, sa boka kedera, a ne kroz sredinu stomaka kao što je to radio Aleksandar. Tako se udica još brže i lakše otvarala, pa sam samo nežno „milovao“ panjeve i vodio vrlo oprezno. Na toj težini olovnih glava imao sam udice sa debljom žicom koje su lakše cepale meso nežnih kedera. Jaka voda je nabijala glave u obalu i tu nije bilo mnogo pomoći. Prvog smuđa dobija kolega, lep, oko kilogram i po, borben i kaže da je udario kao čekić. Ja imam neke kako ih ja zovem, neodlučne, ili su sitniji, a možda je i bandar, jer juri i kucka, čvrk, za čvrkom. Smanjujem glavu, dajem mu više vremena, smanjujem čak i udicu, stavljam manjeg kedera, i ništa. Isto ponašanje, isti rezultat. Silikon još ne diram iz kutije. Aleksandar je jednostavno imao sreću, bacio mu je na glavu, a i imao je, iskreno bolje mesto u čamcu u odnosu na poziciju na vodi i u odnosu na mene.
Nakon skoro sat vremena i jednog smuđa, menjamo mesto. Prečešljali detaljno ovo, i krećemo na suprotnu obalu ovog rukavca, gde je još gori krš, ali je pliće, slabiji protok, i zavetrina je, ne duva ovako jak vetar kao sa ove strane. Dok Aleksandar vozi čamac, vidim da mi je ostalo još možda pola sata memorije na akcionoj kameri, ali kako sam pošto poto želeo da imam bilo kakav snimak neke akcije, uzimam telefon i nastavljam da snimam njime. Prvog smuđa sam upecao sedeći i držeći između nogu, mobilni koji snima zamaranje. Još u toku vožnje sam zamenio kedera čiburaškom i šedom, tj. silikonom. Prvi, drugi, treći zabačaj, precizno uz panjeve koji vire iz vode, i udarac za udarcem. Koliko mi je samo nedostajao taj osećaj ribe na štapu, i njegov kratki odsečni udarac. Nemoj snimati tako da se vidi mesto – rekao mi je kolega. Okreni se suprotno, ili slikaj ribu u čamcu, ili dok je u vodi, pored čamca, zamoren i spreman za prihvatanje. Lakše reći, nego učiniti. Prvo nisam želeo slikati ribu koja leži na starim daskama, među našim kantama, torbama, štapovima, drugo, kada je slikanje u pitanju, trudim se da ribu mučim što manje i da je u rukama, van vode, držim što kraće vreme.
Ipak, slikao sam par dobrih slika. Prelep dan, nije padala kiša, iako su je najavili, i osim vetra sa one strane ovog rukavca i jake vode koja se bistrila, nije bilo drugih smetnji. Neobično topao dan u kome su se smenjivali periodi sunca i oblaka. Ja sam imao tri komada, jednog oko mere, i dva lepa, jedan dobro preko kilogram, i jedan oko dvojke. Želeo sam nešto veće i kako mi se teren činio pravi štučiji, uz pliću vodu, panjeve, travu uz obalu, i slabiji protok, stavljao sam sve veće, duže šedove, smanjujući težinu glava i vodeći paralelno uz obalu na svega dva metra od obale. Međutim, ovde se nije javila ni jedna, što ne znači da neće ovih dana.
Sve ribe sam vratio nazad u vodu, dok je Aleksandar poneo dva komada oko kilogram, kilogram i po, za večeru. Već planiramo novu ekspediciju, doduše, dok ovo pišem pada prvi sneg ovog decembra, ali to me naravno neće omesti u mojoj nameri, naprotiv. Ovog puta ću se još bolje pripremiti, jer sada već poznajem teren. Takođe, forsiraću drugačije montaže kedera, o kojima ću, nadam se i pisati, već koliko u sledećem ili onom tamo, broju lista Ribolov, ali i silikon, brže i češće menjati mamce i mesto. Ovo je teren gde su periodični ali konkretni „cugovi“ i gde se riba ovom tehnikom traži, a ne čeka se i ne češlja se teren predugo i bez potrebe. To je ujedno i zaključak koji sam po ko zna koji put u životu utvrdio loveći na ovakvim divljim, neposećenim, skrivenim i teškim terenima.
Autor teksta :
Dragan Milošević