Poneo sam i čitav arsenal šedova i tvistera, lasti, pa i po koju glavinjaru, iako nije teren za njih. Ono što je specifično za ovakva divlja mesta, neposećena, nedirana jeste da udarac imaš na prvi ili drugi zabačaj. I to bude oštar, odsečan udarac, bez mrljavljenja, jer i ti si njega iznenadio. Ni on tebe, tj. kedera serviranog „na tacni“ nije očekivao da mu prođe ispred nosa. Aleksandar je šnirao kedere zavlačivši vrh u samu kičmu (provuče vrh kroz usta kedera, okrene ga, i blago savije telo kedera i udicu probode kroz stomak do kičme). Dakle, kao kada biste šeda šnirali na vorm udicu, vrh udice ostaje u mesu, na par milimetara ispod kože kako bi nakon kontre udica probila i ubola tvrda nepca smuđa, pogotovo u većoj dubini i džig glavama koje su u proseku na ovom terenu i ovog vikenda, išle od 21 do 35 gr. Klasične džig glave su u pitanju. 

Ja sam šnirao kedera provlačeći vrh pod kožu, sa boka kedera, a ne kroz sredinu stomaka kao što je to radio Aleksandar. Tako se udica još brže i lakše otvarala, pa sam samo nežno „milovao“ panjeve i vodio vrlo oprezno. Na toj težini olovnih glava imao sam udice sa debljom žicom koje su lakše cepale meso nežnih kedera.  Jaka voda je nabijala glave u obalu i tu nije bilo mnogo pomoći. Prvog smuđa dobija kolega, lep, oko kilogram i po, borben i kaže da je udario kao čekić. Ja imam neke kako ih ja zovem, neodlučne, ili su sitniji, a možda je i bandar, jer juri i kucka, čvrk, za čvrkom. Smanjujem glavu, dajem mu više vremena, smanjujem čak i udicu, stavljam manjeg kedera, i ništa. Isto ponašanje, isti rezultat. Silikon još ne diram iz kutije. Aleksandar je jednostavno imao sreću, bacio mu je na glavu, a i imao je, iskreno bolje mesto u čamcu u odnosu na poziciju na vodi i u odnosu na mene.

Nakon skoro sat vremena i jednog smuđa, menjamo mesto. Prečešljali detaljno ovo, i krećemo na suprotnu obalu ovog rukavca, gde je još gori krš, ali je pliće, slabiji protok, i zavetrina je, ne duva ovako jak vetar kao sa ove strane. Dok Aleksandar vozi čamac, vidim da mi je ostalo još možda pola sata memorije na akcionoj kameri, ali kako sam pošto poto želeo da imam bilo kakav snimak neke akcije, uzimam telefon i nastavljam da snimam njime. Prvog smuđa sam upecao sedeći i držeći između nogu, mobilni koji snima zamaranje. Još u toku vožnje sam zamenio kedera čiburaškom i šedom, tj. silikonom. Prvi, drugi, treći zabačaj, precizno uz panjeve koji vire iz vode, i udarac za udarcem. Koliko mi je samo nedostajao taj osećaj ribe na štapu, i njegov kratki odsečni udarac. Nemoj snimati tako da se vidi mesto – rekao mi je kolega. Okreni se suprotno, ili slikaj ribu u čamcu, ili dok je u vodi, pored čamca, zamoren i spreman za prihvatanje. Lakše reći, nego učiniti. Prvo nisam želeo slikati ribu koja leži na starim daskama, među našim kantama, torbama, štapovima, drugo, kada je slikanje u pitanju, trudim se da ribu mučim što manje i da je u rukama, van vode, držim što kraće vreme.

Ipak, slikao sam par dobrih slika. Prelep dan, nije padala kiša, iako su je najavili, i osim vetra sa one strane ovog rukavca i jake vode koja se bistrila, nije bilo drugih smetnji. Neobično topao dan u kome su se smenjivali periodi sunca i oblaka. Ja sam imao tri komada, jednog oko mere, i dva lepa, jedan dobro preko kilogram, i jedan oko dvojke. Želeo sam nešto veće i kako mi se teren činio pravi štučiji, uz pliću vodu, panjeve, travu uz obalu, i slabiji protok, stavljao sam sve veće, duže šedove, smanjujući težinu glava i vodeći paralelno uz obalu na svega dva metra od obale. Međutim, ovde se nije javila ni jedna, što ne znači da neće ovih dana.

Sve ribe sam vratio nazad u vodu, dok je Aleksandar poneo dva komada oko kilogram, kilogram i po, za večeru. Već planiramo novu ekspediciju, doduše, dok ovo pišem pada prvi sneg ovog decembra, ali to me naravno neće omesti u mojoj nameri, naprotiv. Ovog puta ću se još bolje pripremiti, jer sada već poznajem teren. Takođe, forsiraću drugačije montaže kedera, o kojima ću, nadam se i pisati, već koliko u sledećem ili onom tamo, broju lista Ribolov, ali i silikon, brže i češće menjati mamce i mesto. Ovo je teren gde su periodični ali konkretni „cugovi“ i gde se riba ovom tehnikom traži, a ne čeka se i ne češlja se teren predugo i bez potrebe. To je ujedno i zaključak koji sam po ko zna koji put u životu utvrdio loveći na ovakvim divljim, neposećenim, skrivenim i teškim terenima.

Autor teksta :

Dragan Milošević

The post Lagano češljanje panjeva – muvanje i džigovanje smuđa first appeared on Sportski ribolov.

Šarani zvuk spomba uglavnom vide kao pozitvnu stvar, a ne kao opasnost. Na popularnim komercijalama sa dobro popunjenim fondom populacije šarana, često ćete morati da koristite spomb da bi ribe uopšte i došle i ušle u vašu zonu hranjenja, a kada stanete sa prihranjivanjem, one će otići na drugo mesto. Razmislite da li ste na takvoj vodi i ako jeste, slobodno rizikujte, jer vam se može samo isplatiti trud. Rizik je kada se radi u pogrešno doba dana, ili neprekidno, bez pauza, ali ne i kada se ne hrani na ovaj način uopšte. Pomaže i koristan je pristup hranjenja “malo-i-često”, udaranje najlona ili konca o klipsu i “razbijanje hrane” (rasipanje) umesto da konstantno i često bombardujete isto mesto, u “istu tačku”. Nemojte se plašiti spombova, oni su veoma korisni alati, kada se nauče koristiti pravilno, u pravom trenutku i na pravom mestu.

Pogledajte recimo, Prologic Airbomb. Izbegli su udarac punog spomba o površinu vode, i u isto vreme rasuli primamu na širem delu ciljanog područja od klasičnog spomba. Odličan je za plitke terene, ima mehanizam koji izuzetno dobro funkcioniše i ne otvara se prilikom udarca o površinu vode, već u vazduhu, kad najlon stigne do klipse na špulni i povratnim zatezanjem poput bumeranga povuče i otvori mehanizam u “vazdušnoj bombi” dok je ona još u vazduhu, neposredno iznad površine vode. Po tome je Airbomb i dobio ime.

Autor teksta i naslovne fotografije :

Dragan Milošević

The post Taj galamdžija spomb – plaši li on šarana i drugu ribu ili ne ? first appeared on Sportski ribolov.